Службене новине појављују се у Кнежевини Србији 1834. године. Имајући у виду да је српска периодика ХIX века непотпуно сачувана, и да је и сама архивска грађа у фрагментарном стању, службене новине представљају неисцрпан и незамењив извор за историју Србије. У њима је практично садржана својеврсна збирка свих икада издатих правних аката у држави Србији. ЈП Службени гласник представља дигиталну верзију Новина сербских, Српских новина и Службених новина као и послератног Службеног гласника.
Историјат српских службених новина сеже, као што је речено, до 1834, а преко претече првих оваквих новина у Кнежевини Србији и све до 1813. Наиме, након неколико неуспешних покушаја да у Бечу у XVIII веку заживи лист на славено-српском језику, Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, двојица Срба на студијама у аустријској престоници, покрећу 1813. године Новине сербске изъ царствующега града Вiенне, први дуговечнији изданак српске штампе. Лист је излазио, како је стајало и на његовим првим странама, са дозволом аустријског цара и под притиском строге дворске цензуре. Делујући у таквим околностима, преовлађујући садржај Новина сербских су чиниле вести из различитих европских земаља и остатка света које су неретко носиле печат тадашњег званичног аустријског политичког становишта. Међу тим вестима из иностранства, већ од првог броја налазиле су се и вести из Србије – драгоцене информације о завршним борбама у Првом српском устанку као и о збивањима у наредним годинама. Поред тога, Новине сербске већ и тада носе известан службени карактер објављујући аустријске царске акте, међународне уговоре тог времена и извештаје са бечке Берзе. Истовремено је била присутна и снажна просветитељска улога листа преко доношења књижевних прилога и пригодних образовно-поучних цртица. Новине су у таквој форми, борећи се са финансијским тешкоћама, излазиле девет година – лист је имао преко 400 пренумераната у првим годинама, али је због пада њиховог броја престао да излази 1822. године.
Новине су обновљене 5. јануара (17. јануара по новом календару) 1834. године у Крагујевцу, опет под уредништвом Димитрија Давидовића, сада секретара кнеза Милоша Обреновића. Већ наредне године Новине се селе у Београд и мењају назив у Новине србске с височайшимъ дозоленемъ правителства. Одмах добијају јасан карактер службеног гласила посредством објављивања јавних аката Кнежевине Србије. У почетку се доносе књажевски укази као и турски правни акти којима се учвршћивала српска аутономија унутар Османског Царства. Са усложњавањем државне управе и правне праксе младе кнежевине, све већи број различитих врста аката налазио је своје место на страницама листа. Значајан простор је и даље остајао одвојен за домаће и вести из иностранства, образовне садржаје и јавне и приватне објаве и огласе.
Српске новине представљају првокласан историјски извор нудећи документарна сведочанства о политичко-правном, економском и културном развоју Србије. Дигитализацијом се обезбеђује да образовне и културне установе у Србији добију могућност да на једном месту нађу пресек кроз целокупну српску модерну историју. То ће имати непроцењиву важност како за наставу историје, српског језика, правних и економских наука, тако и за истраживачки рад.
Службени гласник као правни следбеник Службеног листа и Службених новина реализује пројекат дигитализације који је од националног значаја.